B-link o Nama Samima

Krenuo bih od atmosfere koja je bila sjajna. Za mene koji sam prvi put prisustvovao B-linku, ovo je bilo jedno veoma fino iskustvo. Da jeste. Neću puno detaljisati, iskreno moje skromno pamćenje zlatne ribice mi to ne dozvoljava, a pošto nisam zapisivao i iskreno sve mi se zbrljalo u glavi, još bila i ova slava juče, samo ću na brzinu preleteti preko onoga što mi je ostalo sveže. Govornici, nazovimo ih tako, ljudi iz sveta web-a, Internet marketinga i PR-a, ali i drugih oblasti, delili su svoje mišljenje o nečemu što je postala neizbežna realnost, našem životu na onoj drugoj, virtuelnoj strani. Ili da li je to samo virtuelni svet? ;)

Dan prvi

Uz koktelčiće otvoren je prvi dan sa Zoricom, pardon Torbicom, koji živi od Interneta još od 2001 godine. Sa svojim sagovornicima Patriciom Gannon, uspešnim advokatom (super priča srpski) i Žanom Korolijom (izvinjavam se al mi je njen deo promakao), na temu Upomoć, pričao je o projektu Ja za Kraljevo i sposobnosti Interneta kao medija da se ovakve i slične akcije sprovedu u delo u veoma kratkom vremenskom periodu. Brzom inicijativom domaćih web developera, na čelu sa gore spomenutim koji živi od interneta, ovaj projekat je realizovan u roku od samo par sati nakon zemljotresa. Poteglo se pitanje oporezivanja ovakvih stvari, gde je nastupila gospođa Patricia sa svojim projektom objedinjavanja nevladinih organizacija na jednom mestu.

Naredna tema Uzbuna, samo se nadovezala na prethodnu. Sa Milanom Kindićem iz Ministarstva životne sredine, i Avramom Izraelom, čovekom koji ima veliku ulogu u izgradnji domaćeg sistema uzbunjivanja i odbrane, pričano je o tome koliko Internet kao sredstvo može da se iskoristi za prenos informacija o trenutnim alarmantnim situacijama, kao što je bio prethodni primer zemljotresa u Kraljevu. Zaključak je bio da se ovakve vesti daleko brže prenose Internetom, i za razliku od standardnih medija, televizije i radija, gde je potrebno i po više od pola sata, na internetu su to minuti, pa i sekunde. Načeto je pitanje nedostatka domaćih informativnih sadržaja na Internetu, kao što su situacije pružanja pomoći (koliko vas zna šta treba raditi kada se dogodi zemljotres, ili pravilno da pruži pomoć povređenim osobama), ili neke teme kao što su zdravstvene, gde skoro uopšte ne postoje misljenja domaćih lekara. Pitanja da li država uopšte shvata moć interneta, konkretno u akciji Očistimo Srbiju i sličnim volonterskim projektima.

Writers Bentch, treću tema prvog dana sam propustio, znam samo da je bilo nešto vezano za grafite. :)

Dan drugi

Gde curi, iliti šta se dešava kad procuri (a nije always ultra), vodili su Sveta Matić, PR i konsultant, Velimir Kazimir, bivši novinar i osnivač Nezavisnog udruženja novinara srbije, i Marijana Milosavljević, urednica sajta Pištaljka, Ivan Martinović, dizajner, i predstavnik WikiMedije čije sam ime zaboravio, a glavna tema je bila WikiLeaks i njegove posledice. Koliki je udar na svet imalo objavljivanje tajnih američkih dokumenata, i šta je i da li je ikako uticalo na nas kao državu. Neki su se složili da je to samo spektakl za gledanje i da neće puno uticati ni na koga, dok se istovremeno pokrenulo pitanje bezbednosti ličnih podataka na Internetu, tj. modernog prisluškivanja kao i cenzure koja se sve češće pominje i sprovodi nakon WikiLeaks-a. I da, najvažnije, WikiMedia i WikiLeaks nemaju ništa zajedničko sem imena, kako nam je WikiMedijin predstavnik par puta naglasio.

Istine i laži, svuda ih ima pa i društvenim mrežama (pogotovo tamo). Govorili su Bojana Lekić, jedan od naših najpoznatijih novinara, Milica Čalija, menadžer Jaffe, Nebojša Spasić, novinar, i Tihomir Stojanović, autor projekta Mreža kreativnih ljudi i Zoricin kum (hvala mu na tome). Dakle, koliko ima istine i laži na društvenim mrežama ali i u medijima? Kako se PR-ovi odnose na njima i šta misle o istim. Da li su shvatili njihovu moć? Šta misle novinari, i da li ih koriste za pronalaženje informacija i vesti, kao njihove kolege sa strane. Spomenula se i tema Blog-a, koliko je kredibilan u odnosu na zvanične medije. Šta se zaključilo? Da se kod nas još uvek ne shvata, tj. shvata se ali se ne upotrebljavaju prednosti koje nam novi vidovi komunikacije, kao što su te društvene mreže, pružaju... bar ne u novinarske svrhe.

Onda je usledilo bacanje mamaca i pecanje. Dragan Varagić, marketinški strateg, Srđan Bogosavljević, matematičar, Jeffrey Spear, internacionalni marketinški konsultant, neki čova iz mts-a, i gospođa čije ime naravno nisam zapamtio jer sam očekivao da ću naći negde kad budem pisao ovo (ko zna ime nek mi javi da ubacim). Svi oni pričali su o marketingu na Internetu i budućnosti istog. Gospodin Varagić (pljunuti Bil Gejts majke mi) je izneo dosta dobrih teorija kako će marketing napredovati i izgledati u budućnosti, dok je Jeffry naveo par primera kako se to sada radi kod njih. Gospodin Srđan je pak kao matematičar svoje izlaganje izneo sa analitičke tačke gledišta. A onaj čova iz mts-a je izneo zašto je Fejsbuk dobar za oglašavanje i kako su ga oni koristili, jer je moguće ciljati određene grupe potrošača, gde su manja ulaganja i gde se brže dolazi do njih.

Alter ego je bila poslednja tema ovog drugog dana koji se malko više odužio. Vlada Jerić, Vitomir Jevremović, Nebojša Radović (Eniac) i Luka Marinković, izneli su svoja mišljenja o ponašanju ljudi na društvenim mrežama. Mada su otišli i mnogo dalje, čak do Kine i zašli u neke filozofske i "koja je svrha života" teme... Medjutim, između ostalog, skontali smo da se svet menja i da smo posredstvom Interneta i društvenih mreža dobili mnogo veće mogućnosti za prikupljanje ali i pružanje informacija, kako o drugima tako i o nama samima. Sebe možemo predstaviti kao bilo koga, bar u pogledu karaktera, mada... pazite se Nebojše Bradića koji hara Fejsom...

Dan treći

Slikanjeeee. Ehm, ko je došo ranije mogao je da se slika, profi, da ima za Fejsbuk. Ja kao Atenšn Horr nisam mogao da odolim ovome! Još kad bih dobio slike bilo bi super...

Lajk - Dont Lajk, gde su Aleksandar Kothaj, Vladimir Đukelić, reditelj, i Istok Pavlović pričali šta uopšte znače ti termini na Fejsbuku prevedeni u realan život, i imaju li oni ikakvu težinu. Ima li uopšte bilo šta što se preko društvenih mreža odvija ikakavu vrednost i koja je poenta svega toga. Da li su emocije tipa sreća, mržnja, bes, ljubav, iskazane na Fejsu prave? Opet, sve je stvar osobnog mišljenja i načina korišćenja (evo prosudite sami na ovom primeru - primer više nije aktivan, ali ovaj jeste :)), ali generalni zaključak je da ipak neke stvari na Fejsbuku nose manju vrednost spram onih u stvarnom životu (pogledali primer?). Iako je nekima Fejs postao stvarni život.

Da svako ima svojih pet minuta dokazali su Žana Poliakov, kreatorka dva bestselera, Milan Jovanović Strongman, za sve koji još ne znaju otac i suprug, sportista i direktor, magistar i bloger, i naravno tu je bio i Stojko. Žana je sa sobom povela dva gosta, Eniac-a (malo je pričao prethodni dan) i gospodina iz naših najčitanijih dnevnih internet novina Njuz, čije ime ne smem da spominjem (zaboravio sam - piše dole u komentarima :)). Pričali o tome kako Internet danas može svakog da učini poznatim, i zaključili da može svakog. A svemu tome doprinosi Fejsbuk, kao najmasovnije korišćena društvena mreža, koja u stvari predstavlja Internet unutar Interneta, kako je to Strongman mudro zaključio. Bilo priče i o popularnosti, sada već najpoznatijeg srbina, koji je spasao Egipatski turizam ubivši ajkulu ubicu, za čije je širenje opet zaslužan, ko drugi nego Fejsbuk. Stojko nije puno pričao, odlučio je da pametno ćuti.

Bila nam i ministarka, podelila nagrade. Baš fino od nje. Ristekpa.

I?

Neko koga sam ostavio za sam kraj, osobu koja je vodila sve ovo i koja me je posebno oduševila, Vanja Govorko. Odlično je vodila celu manifestaciju, i kao psihologu super joj je legla ova tema. Poslao sam joj zahtev na Fejsu da se ofrendujemo, kako bi to Dejan Novčić, tvorac ove reči rekao.

Zaključak

Dakle, kao epilog, ono što se dalo zaključiti ili sam bar ja tako video iz svega o čemu se pričalo, je da hteli mi to ili ne, društvene mreže a pod njima mislim na Fejsbuk, su tu, i ne možete im pobeći. Jok, nikako. A zbog čega je naslov ovog teksta B-link o nama samima? Jer su sve te teme bile vezane za korisnike društvenih mreža, njihove emocije na njima, mogućnosti, interakcije i komunikacije... a ti isti korisnici smo mi.

Još bih samo da napomenem da je svaka slučnost sa stvarnim događajima sasvim slučajna, jer ko što ste i videli, ja u stvari nemam pojma ko je tu koga o kome i čemu, skim i na koji način... sledeći put ću da pišem dok je stvar sveža, a ne 5 dana posle. :D

P.S. I sledeći put, malo više priče o samoj temi a manje blebetanja i onih političkih fora, rekao sam nešto a u stvari nisam rekao ništa. I da se publiKi više omogućuje da interaktuje, možda bi i neko od njih malo blebetao. Aj uzdravlje do sledećeg puta.